Odavno sam prestala da se bavim nedostajanjem,

Rupe koje osećam pripisujem praznini jučerašnjeg dana.

Odavno sam prestala da se bavim rečima,

Reči osuđujem za nerazumevanje među ljudima.

Odavno sam prestala da se bavim  ljudima,

Za mene su to samo filmski junaci

Sa gotovo nametnutim ulogama.

Odavno sam prestala da se bavim snovima,

Za mene su to samo  kapije jutra

I ne zanima me njihovo značenje.

Odavno sam prestala da se bavim osećajem,

Za mene su  to samo prolazna stanja

I ne zanima me njihov dublji smisao.

Odavno sam prestala da se bavim željama,

Jer šta su želje naspram realnosti.

Odavno sam prestala da se bavim sobom,

Jer šta sam ja u odnosu na ono šta drugi očekuju da budem.

Juče, danas, juče...

Došli smo ovde sa malo stvari i puno nadanja; sa malo kofera i puno očekivanja, za nove početke ili nove krajeve...
Bilo je ovde malo mesta za moju prošlost, toliko malo  da je gotovo nije ni bilo. Ponekad se duboki glas u meni pitao ,,Jesam li živela pre svega ovoga".
,,I da jesam ne mogu da se setim kako. Ili ne želim ili ne smem", odgovarala bih.

                          Sohaj Singh Brar,  Aching Loneliness Of Life

Ponavljam, njegove prošlosti bilo je previše, svuda oko mene, njega...Nas.
Kao obruč, sakupljala se oko mene, do te mere da mi ledila krv u žilama. Ta je prošlost imala sve učestalije reinkarnacije. Kao avet, izdizala se preda mnom na čudan način i sa svih strana. Izgledalo je kao da me proganja i da nigde neću pobeći.

Nije bolela sva ta prošlost, koliko činjenica da joj se snagom svoje budućnosti ne mogu suprotstaviti.
Onda je, sećam se, bilo sve manje mesta za moju prošlost i sve manje nade za moju budućnost.
Nereciprocnost mojeg i njegovog sveta, uranjao me u svet ćutanja, u svet koji ne obećava bolje sutra, u svet koji ništa više ne obećava...