Došli smo ovde sa malo stvari i puno nadanja; sa malo kofera i puno očekivanja, za nove početke ili nove krajeve...
Bilo je ovde malo mesta za moju prošlost, toliko malo da je gotovo nije ni bilo. Ponekad se duboki glas u meni pitao ,,Jesam li živela pre svega ovoga".
,,I da jesam ne mogu da se setim kako. Ili ne želim ili ne smem", odgovarala bih.
Ponavljam, njegove prošlosti bilo je previše, svuda oko mene, njega...Nas.
Kao obruč, sakupljala se oko mene, do te mere da mi ledila krv u žilama. Ta je prošlost imala sve učestalije reinkarnacije. Kao avet, izdizala se preda mnom na čudan način i sa svih strana. Izgledalo je kao da me proganja i da nigde neću pobeći.
Nije bolela sva ta prošlost, koliko činjenica da joj se snagom svoje budućnosti ne mogu suprotstaviti.
Onda je, sećam se, bilo sve manje mesta za moju prošlost i sve manje nade za moju budućnost.
Nereciprocnost mojeg i njegovog sveta, uranjao me u svet ćutanja, u svet koji ne obećava bolje sutra, u svet koji ništa više ne obećava...
Bilo je ovde malo mesta za moju prošlost, toliko malo da je gotovo nije ni bilo. Ponekad se duboki glas u meni pitao ,,Jesam li živela pre svega ovoga".
,,I da jesam ne mogu da se setim kako. Ili ne želim ili ne smem", odgovarala bih.
 |
Sohaj Singh Brar, Aching Loneliness Of Life |
Kao obruč, sakupljala se oko mene, do te mere da mi ledila krv u žilama. Ta je prošlost imala sve učestalije reinkarnacije. Kao avet, izdizala se preda mnom na čudan način i sa svih strana. Izgledalo je kao da me proganja i da nigde neću pobeći.
Nije bolela sva ta prošlost, koliko činjenica da joj se snagom svoje budućnosti ne mogu suprotstaviti.
Onda je, sećam se, bilo sve manje mesta za moju prošlost i sve manje nade za moju budućnost.
Nereciprocnost mojeg i njegovog sveta, uranjao me u svet ćutanja, u svet koji ne obećava bolje sutra, u svet koji ništa više ne obećava...
Нема коментара:
Постави коментар