Ako bude devojčica, volela bih da se zove po tebi

Jovanka.  Hrabra Jovanka, smela, jaka, pravedna; vredna, uporna, skromna.  Umiljata, pitoma i jednostavna. Ne previše zahtevna, odlučna, sa čvrstim stavovima.  Na kraju ili pred kraj, oronula, umorna, skrhkana i ispijena.  

Jovanka.  Od fizičkih karakteristika, nosila je osmeh, šarmanti osmeh kome je nedostjala ,,četvorka“, što je tom osmehu davalo specifičan šmek. Mladež. Kako da ga zaobiđem. Nalazi se na istom mestu i kod mene. Genteski kod je čudo. Ruke. Male, ženske i ne previše nežne. Oči. Umiljate i samo umiljate. Glas-fin, umirujući.

Setih se Tebe jutros, i juče, setim se tako s vremena na vreme, i to sećanje me rastužuje, defokusira, odvraća i što ga više potiskujem, vraća se sve jače. 

...Kao da je za sećanja potrebno mnogo, kad nekog voliš, kad se nekome nadaš, kad ti nedostaje neko vreme koje je bilo i koje se nikada neće vratiti, a kako si stariji, teže prihvataš tu činjenicu. Naivna kao dete, još verujem u vraćanje jednog trenutka, jednog dana, jednog od mnogih koje sam provela sa tobom...

Kako da prestanem da se nadam, kada i posle toliko godina, i dalje, sa nevericom pričam o tebi u prošlom vremenu. 

Ne, ti nisi prošlost, jer ništa nije prošlo. Možda jeste taj dan, naš zajednički, beskrajno dug dan, u kome se tačno znalo kada je vreme za buđenje i doručak, šetnju i igru, ručak i obaveznu popodnevnu dremku. Dan je prošao, ali trag je ostao. Neizbrisivi trag i emocija; ljubav i žaljenje. I fotografije. Raznobojne i različitih formata. Možeš da ih držiš u ruke, a ne možeš da ih šeruješ. Možeš da ih izvučeš iz kutije i tamo da ih vratiš, što s vremena na vreme i radim, s istim nestrpljenjem i sa istom radoznalošću, baš svaki put.

Koliko bih samo bila srećna, da ponovo osetim draž jednog od tih trenutaka. Baš onog, kada smo jedne sasvim obične i letnje večeri sedeli na starim otrcanim ,,hoklicama“ od kojih je jedna uvek bila položena. Kako da zaboravim sve one tegle, pune domaćih supa od domaćih testnina. Kako da zaboravim šporet, na drva, sa ogromnom površinom teške metalne plotne, sa koje pucketaju šerpe, u kojima se krčkaju najdivnija jela, koja mirisom zavode i obećavanju odličan bakin ručak; zdrav i beskrajno sočan. Blago ljut. Šerpe, različitih boja, od kojih je par bilo na tufni, a ostale na cvetiće. Bakin dezen. Jedinstveni, afekciono neprocenjivi dezen, sa magijom evociranja najdubljih sećanja...dezen koji nikada ne izlazi iz mode. 

Kako da zaboravim najslađi dremež na kauču u dnevnoj sobi, dok pucketaju drva u šporetu i čuje se tek pripremljeno jelo, koje se ,,krčka“.

Znate o čemu pričam? 

-Ako ne znate, stvarno šteta!

    *     *     *

Koliko sam svojih tekstova pocepala, koliko sam noći provela, tražeći prave reči. Pisajući o Tebi, jedno sam shvatila: ,,prave reči dođu same ili ne dođu“ .

I ovaj svoj tekst ne smatram nekakvim remek-delom. On to ne treba ni da bude. Rečenice su proste, kratke i ne preterano deskriptivne, a onda shvatam: Jednostavnost je ono što je tebe krasilo, jednostavnost ovog teksta je njegova jedina/najlepša/prava lepota.

Spremna sam na osude ljudi koji su pretrpeli veće tragedije, spremna sam na nerazumevanje, navikla sam na čuđenje... Ali sigurna i sasvim okuražena smatram da imam pravo na svoje redove, jer znam, neću se smiriti dok ih ne pretočim u priču. Ova priča ima pravo da živi, kao što vi imate pravo da vam se ne dopadne.  Ne želim da dozvolim da zbog potencijalnog nerazumevanja jedna tako bistra i iskrena misao o tebi nestane, a samo zbog straha da se nekome neće dopasti, ili da će nekome naneti bol (mislim na ljude koji su te poznavali i voleli).

I znam, sa mnom si  u mislima dok ovo pišem. Osećam ,,krupno disanje" iz utrube i umornih grudi. I isto tako sasvim sam uverene da me ni ti ne opravdavaš zbog svoje skromnosti, na koju si navikla, zbog svoje velikodušnosti, jer ovo ne očekuješ, zbog svoje nebitnosti, koju si sama sebi dodelila.

Teško mi je da pišem o Tebi u prošlosti.

Utešno je samo saznanje da će se makar još jednom ovom svetu desiti takav čovek. I da će gordo hodati zemljom, gordo-zbog toga što jeste, a ne spuštene glave-zbog onoga što nikako nije mogao da spreči.

Žalim zbog svega što sam prećutala da ti kažem. Bila sam dete i nisam razumela. Zato ti pišem sada, jer znam da slušaš.

Tebi - koja si pila kafu iz malih, safirno plavih šoljica.

Tebi - koja si uvek imala ,,šaržer“ ohrabrujućih reči za sve.

Tebi - zbog koje sam volela malu žuto-crvenu vazu po sred stola.

Tebi - koja si uvek umela da opravdaš i razumeš.

Tebi - koja si držala najčistiji, ručno isheklani milje, na ,,ve“ preko TV-a.

Tebi - čija je postelja najdivnije mirisala.

Tebi - sa kojom sam popila prvu kafu (doduše, iz tacne, jer sam bila dete)

Tebi - čije su izlizane jagodice govorile o tome kakva si žena

Tebi - koja si u kecelji krila sve svoje strahove i košmare, od kojih si na kraju i ,,zaspala“

Tebi - čiji je fiksni telefon  bio obmotan u teget, ručno ispleteni džemper, kako me ne bi probudio dok spavam.

Ti - koja si nosila puna nedra ljubavi i pune torbe slatkiša.

Tebi - kojoj sam se uvek obradovala.

Tebi - čije su tamno zelene zavese uvek bile spuštene na pola, posle podne.

Tebi - koja si jela slane (Swislajan) krekere za doručak uz čaj, jer slatko nisi smela (zbog dijabetesa).

Tebi - koja si razumela i ono što ti se ne kaže.

Tebi - koja si se smejala i kad ti se plakalo...

Tebi - kod koje sam uvek bila gladna, jer si kuvala najbolje od svih.

Tebi - koja si se svima našla.

Tebi - koja nikada nisi radila u službi, a uvek si radila najduže.

Tebi - koja si uvek imala strpljenja za tuđe probleme, a o svojima nisi pričala.

Tebi - koja si ćutala dok su oni gledali Dnevnik (TV Dnevnik u 19:30)

Tebi - koja si uvek verovala da može bolje, i onda kad su drugi odustajali.

Tebi - koja si svima bila na usluzi, a (u)slugu nikad nisi tražila

Tebi - koja si samo jednom otišla i onima koji su to „iznenadno i prerano odlaženje osudili“!

Tebi - koja zaslužuješ da budeš veličana i zapamćena.

Ti - koja ništa nisi tražila, a dala sve što si imala.

Tebi - jedinoj Jovanki Orleanki svoga doba, hrabroj i neustrašivoj!

Tebi-koja si sve prećutala!

Tebi...

Na današnji dan i svim danima u godini!

Tvoja

POSVEĆENO JOVANKI DESPOTOVIĆ

Odavno sam prestala da se bavim nedostajanjem,

Rupe koje osećam pripisujem praznini jučerašnjeg dana.

Odavno sam prestala da se bavim rečima,

Reči osuđujem za nerazumevanje među ljudima.

Odavno sam prestala da se bavim  ljudima,

Za mene su to samo filmski junaci

Sa gotovo nametnutim ulogama.

Odavno sam prestala da se bavim snovima,

Za mene su to samo  kapije jutra

I ne zanima me njihovo značenje.

Odavno sam prestala da se bavim osećajem,

Za mene su  to samo prolazna stanja

I ne zanima me njihov dublji smisao.

Odavno sam prestala da se bavim željama,

Jer šta su želje naspram realnosti.

Odavno sam prestala da se bavim sobom,

Jer šta sam ja u odnosu na ono šta drugi očekuju da budem.

Juče, danas, juče...

Došli smo ovde sa malo stvari i puno nadanja; sa malo kofera i puno očekivanja, za nove početke ili nove krajeve...
Bilo je ovde malo mesta za moju prošlost, toliko malo  da je gotovo nije ni bilo. Ponekad se duboki glas u meni pitao ,,Jesam li živela pre svega ovoga".
,,I da jesam ne mogu da se setim kako. Ili ne želim ili ne smem", odgovarala bih.

                          Sohaj Singh Brar,  Aching Loneliness Of Life

Ponavljam, njegove prošlosti bilo je previše, svuda oko mene, njega...Nas.
Kao obruč, sakupljala se oko mene, do te mere da mi ledila krv u žilama. Ta je prošlost imala sve učestalije reinkarnacije. Kao avet, izdizala se preda mnom na čudan način i sa svih strana. Izgledalo je kao da me proganja i da nigde neću pobeći.

Nije bolela sva ta prošlost, koliko činjenica da joj se snagom svoje budućnosti ne mogu suprotstaviti.
Onda je, sećam se, bilo sve manje mesta za moju prošlost i sve manje nade za moju budućnost.
Nereciprocnost mojeg i njegovog sveta, uranjao me u svet ćutanja, u svet koji ne obećava bolje sutra, u svet koji ništa više ne obećava...

Hedonofobija

Danas je otpočela dugo očekivana bitka.

Old time by Sam Origine, France

Stala je odlučnost naspram indiferentnosti. Nepredvidivost naspram navike. Obazrivost naspam osećanja. Meseci naspram trenutka. Ukrstila se realnost sa iluzijom. Strah i radost. Požuda i strast.

Slast momenta i gorčina sutrašnjeg dana.

Strepnja i sigurnost samoće.

Ovo je rat u kom razum oponira stanju duha. Rat koji ne obećava slobodu. Rat u kome ne pobeđuje jači.

Kontradiktoran je ovaj odjek tišine naspram odjeka ničega kojim smo bojili minute, dane, sate.  Zabrojali smo se ili zabojili. Sve jedno. Sada sve ima svoju nijansu bledila. Sada i vreme ima svoju cenu,  ono nenametljivo, nepredvidivo, nenajvaljeno, a opet očekivano, beskrupulozno; zajedno provedeno.   Sada sve ima svoju vrednost. I odlučnost je bolja od ravnodušnosti kojom smo se potpisivali na kraju dana . Sada možemo čuti i zvuk. To je eho tvojih odluka. Da li uživaš u njemu?

I tako...

Na kraju jednog kraja, ostaje samo pitanje granice početka.  

Kako da te nazovem?!

Kontrolišem disanje kako te svojim dahom ne bih uznemirila. Puzim do tebe kako te naglim pokretima ne bih uplašila. Svoje ushićenje kontrolišem i onda kada mi to ne polazi za rukom. 

Da li sam uspela?

Kako da te spakujem u svoje ćutanje, kada sam te previše glasno čekala? Kako da naglas prećutim ono što sam ti htela reći... 

Hoćeš li čuti?

Iščkekujem te rođenjem svakog novog jutra. Ogledam se u zenicama tvog sanjivog pogleda i tada sam sebi najlepša...

Jesam li tebi?

Gde da te ostavim kako te ne bih pronašla ponovo? Da te sakrivam  ispod svoje kože zavaravajući sebe da te tamo neću naći 

Hoću li?

Žmureći tumaram po bezizlaznim odajama podsvesti. Mrak. Ne vidim ništa. 

Vidim samo kako po zna koji put odlaziš ponosno kao da  znaš da uvek možeš da se vratiš.

Imaš li kome?

Pustinji na ispovest

Evo me noćas, usred ničije zemlje, evo me među zvezdama. Čitav jedan svet ostaje iza mene.  Ne vidim put da se vratim nazad, jer oblaci su gusti. Ne vidim, ali bih ga po svetlima poznala u daljini  Navodjena silinom svoje želje znam da bih sigurno uspela.  Ne želim da probam, jer znam, da je ono čemu idem vrednije od onoga čemu bih se vratila.

Kažu da je pustinju dovoljno videti samo jednom,  a ja joj se uvek iznova vraćam i radujem, svaki je put kao prvi, i svaki je drugačiji. Ranije nisam imala dojam, ali sada znam- to je plavetnilo neba i zlato peska stopljeno u  jedno.Pustinja- to je dar.  

Ništa ne može da zameni osećanje beskraja koje pustinja pruža i ništa na svetu nije nežnije od dodira peska.

Sasvim predana njoj, ostavljam joj svoje srce, ne celo,  ali dovoljno veliki komad, da bez njega sigurno više nikada neću biti ista. Ostavljam  ga, tamo duboko ispod dina, ostavljam ga vetru da ga miluje i Šemsu da  ga čuva. Samo oni znaju šta je čoveku potrebno da bi se osetio  potpunim, živim, slobodnim…

Western desert, Egipat

Praznina koja pustinjom vlada, kao da prisili čoveka da se suoči sa sobom. Sa svojim gnevom. Ona, ili te ispuni euforijom, ili strepljom, u zavisnosti od onoga čime si došao njoj na ispovest. Sve to što nosiš u sebi, u pustinji dobija na težini. Duplo je teže nositi se sa svojim bolom, kao što je duplo teže koračati u pesku. Stopala se zaranjaju duboko pri svakom pomaku našeg tela. Svaki naredni korak uvek je teži.  U pesku ne ostaju tragovi zadugo, i to je ono što nas čini rasterećenim. Kad se okrenemo iza sebe, sve je isto. Gotovo par metara iza, kao da vekovima niko nije koračao. 

Veliki je rizik praznog čoveka da se upusti u carstvo tišine i raskoši. Ako je čovek, po prirodi, prazan iznutra, pustinja će ubiti i ono malo što je u sebi doneo. Ništa osim  toplog peska i golog neba on ne može da opazi. On će osetiti prazninu duše, još dublje ... Neće znati da je ta nelagodnost koju naslućuju, rupa koju je sa sobom doneo. Misliće da se ona otvorila baš ovde. I jedva će čekati da ode, među ljude i zgrade, kako bi se oslobodio te praznine, koja kao da želi da ga proguta. Zaboraviće opor miris uzavrelog peska, i dodir nevinog neba.  On nikada neće znati koliko je vredno to što nije osetio i zato neće ni žaliti za tim. Proste duše, prazan se čovek vraća u grad, da upotpuni sebe i kompenzuje sve ono što nema, sa ostalim siromasima duha i iskustva. 

Fotograf: Jelena Tošić

Mudar čovek uspeva da pronađe svoje odgovore među dinama. Spreman za istinu, on se ovde lako suočava sa njom, ma koliko ona bila gorka.  Pustinja je čoveku krhog i lažljivog  karaktera, najveći neprijatelj. On ovde ostaje nag, jer nema gde da se sakrije od svoje savesti. Jedino istinski duhom čist čovek može da oseti beskrajnu lepotu pustinje. 

Žudimo za nečim što mislimo da nam pripada, samo zato što smo videli da postoji

Ti si moj rob mojih želja; ja sam rob stvarnosti, a podjednako smo robovi trenutka. Onih naših kratkih a večnih. Robujemo prošlosti, a nismo je ni imali. Nadamo se budućnosti, a znamo da ona za nas ne postoji.

I da postoji, suviše je daleko da bi se živelo u iščekivanju;  suviše kratka da bi bila večnost.

Snovi su patnja, ali život nam nije dao više. Kada sanjam-patim. Ako ne sanjam-ubijam te.

Jos jedino mesto gde ti živis, to su snovi. Ne želim da ih se odreknem.

Idi sanjaj, jer snovi su nasa stvarnost. Idi. Beži. ...kao što sam ja pobegla, kao što i dalje bežim od tebe, a čini se, trenuak, i opet sam tu. Na početku naše priče. 

Sta je to na šta vreme ne može da utiče? Šta je to što daljina ne ubija. Kakav je to mozaik koji te sastavlja, svaki put, iznova ovde, preda mnom.

Nije li hrabro to što ne odustajem. Nije li slabost to sto i dalje želim, jako, ponovo sve jače. Smela sam da želim, nespremna da ponovo patim. Koliko je jak stisak tog obruča oko mene? On guši, ubija, ali i dalje daje, vetar u leđa, obećava sutra, zaklinje se na večnost. Preklinjem da nestane ovaj zrak nadanja koji seče. Urezuje nove ožiljke, sluti na nova razočarenja. Oprašta i iznova greši.

Bože, ako si me osudio na ovakvu patnju mora da je zaista zaslužujem. Bože, ako si mi podario ovaj neverovatan osecaj radosti, mora da sam kriva.

Bože, ako kažnjavaš, kazni me, podari mi ga jos samo jednom, i tako ćeš me najlakše ubiti. Ako daruješ, podari mi zaborav, i tako češ me izbaviti.

Ako si pak neodlučan, ne radi mi ovo, suviše dugo traje da bi bilo nadanje, suviše kratko da bi bilo sećanje.

Osećam slabost u grudima, podrhtavam i stremim ka dnu. Ako još samo jednom padnem, čini se, ostaću zauvek dole, u ponore svog maštanja, u crnilo svog izbora.

Ukleta sećanjem, ponižena nadanjem, ohrabrena zeljama, i sada evo stojim na dnu. Gledam ka vrhu a kraj se i ne nazire. Želim da prestanem da želim, i to je jedina svetlost ovde. Odlučna da napravim još jedan pogrešan potez.  Na sreću, znam da nema izbora i time se tešim.  Jer znam da ako prođe, da nije ni postojalo, sigurna da  ako se jos jednom vrati, ugušuće me.

Zavijena plaštnom bledila, prošlost je večeras doživela ko zna koju reinkarnaciju, zaklela se na večnost, a ja sam joj kumovala sopstvenom nemoći. Dala sam sebi šansu za novo kajanje, ali i za novo jutro, koje će, znam, početi mozaikom tvog lika. Iz prašine, podižeš se, jači nego pre, ostavljaš me poraženu i samu, i to je jedino sto imaš da mi daš-osećaj nemoći nad mislima. Taj osećaj slabosti koji, kao da me čini najjačom, ironično mi predočava ponovno nadanje i time me proglašava za svog roba. To je jedina titula koju imam. 

Iluzija da nećeš više da se vraćaš, i strepnja da će zaista biti tako, čini me konfuznom. Konfuzija ili ludilo, pitanja za koja više nemam sluha, postavljam sebi, u zelji da nikad ne dobijem odgovor.

Ponovo, na kraju jednog ćutanja, za sobom ostavljaš prazninu, kojoj se po kazni jos jednom vraćam, sa nadom da ce te iznedriti, baš ta beskrajna tišina, koja odjekuje. Pokupiću ostatke još jednog poraza i čekaću te ovde.

Vrati se, makar nikada, samo se, molim te, vrati...