Pustinji na ispovest

Evo me noćas, usred ničije zemlje, evo me među zvezdama. Čitav jedan svet ostaje iza mene.  Ne vidim put da se vratim nazad, jer oblaci su gusti. Ne vidim, ali bih ga po svetlima poznala u daljini  Navodjena silinom svoje želje znam da bih sigurno uspela.  Ne želim da probam, jer znam, da je ono čemu idem vrednije od onoga čemu bih se vratila.

Kažu da je pustinju dovoljno videti samo jednom,  a ja joj se uvek iznova vraćam i radujem, svaki je put kao prvi, i svaki je drugačiji. Ranije nisam imala dojam, ali sada znam- to je plavetnilo neba i zlato peska stopljeno u  jedno.Pustinja- to je dar.  

Ništa ne može da zameni osećanje beskraja koje pustinja pruža i ništa na svetu nije nežnije od dodira peska.

Sasvim predana njoj, ostavljam joj svoje srce, ne celo,  ali dovoljno veliki komad, da bez njega sigurno više nikada neću biti ista. Ostavljam  ga, tamo duboko ispod dina, ostavljam ga vetru da ga miluje i Šemsu da  ga čuva. Samo oni znaju šta je čoveku potrebno da bi se osetio  potpunim, živim, slobodnim…

Western desert, Egipat

Praznina koja pustinjom vlada, kao da prisili čoveka da se suoči sa sobom. Sa svojim gnevom. Ona, ili te ispuni euforijom, ili strepljom, u zavisnosti od onoga čime si došao njoj na ispovest. Sve to što nosiš u sebi, u pustinji dobija na težini. Duplo je teže nositi se sa svojim bolom, kao što je duplo teže koračati u pesku. Stopala se zaranjaju duboko pri svakom pomaku našeg tela. Svaki naredni korak uvek je teži.  U pesku ne ostaju tragovi zadugo, i to je ono što nas čini rasterećenim. Kad se okrenemo iza sebe, sve je isto. Gotovo par metara iza, kao da vekovima niko nije koračao. 

Veliki je rizik praznog čoveka da se upusti u carstvo tišine i raskoši. Ako je čovek, po prirodi, prazan iznutra, pustinja će ubiti i ono malo što je u sebi doneo. Ništa osim  toplog peska i golog neba on ne može da opazi. On će osetiti prazninu duše, još dublje ... Neće znati da je ta nelagodnost koju naslućuju, rupa koju je sa sobom doneo. Misliće da se ona otvorila baš ovde. I jedva će čekati da ode, među ljude i zgrade, kako bi se oslobodio te praznine, koja kao da želi da ga proguta. Zaboraviće opor miris uzavrelog peska, i dodir nevinog neba.  On nikada neće znati koliko je vredno to što nije osetio i zato neće ni žaliti za tim. Proste duše, prazan se čovek vraća u grad, da upotpuni sebe i kompenzuje sve ono što nema, sa ostalim siromasima duha i iskustva. 

Fotograf: Jelena Tošić

Mudar čovek uspeva da pronađe svoje odgovore među dinama. Spreman za istinu, on se ovde lako suočava sa njom, ma koliko ona bila gorka.  Pustinja je čoveku krhog i lažljivog  karaktera, najveći neprijatelj. On ovde ostaje nag, jer nema gde da se sakrije od svoje savesti. Jedino istinski duhom čist čovek može da oseti beskrajnu lepotu pustinje.