Ti si moj rob mojih želja; ja sam rob
stvarnosti, a podjednako smo robovi trenutka. Onih naših kratkih a večnih. Robujemo prošlosti, a nismo je ni imali.
Nadamo se budućnosti, a znamo da ona za nas ne postoji.
I da postoji, suviše je daleko da bi
se živelo u iščekivanju; suviše kratka da bi bila večnost.
Snovi su patnja, ali život nam nije dao
više. Kada sanjam-patim. Ako ne sanjam-ubijam te.
Jos jedino mesto gde ti živis, to su
snovi. Ne želim da ih se odreknem.
Idi sanjaj, jer snovi su nasa stvarnost.
Idi. Beži. ...kao što sam ja pobegla, kao što i dalje bežim od tebe, a čini se, trenuak, i opet sam tu. Na početku naše priče.
Sta je to na šta vreme ne može da utiče? Šta je to što daljina ne ubija. Kakav je to mozaik
koji te sastavlja, svaki put, iznova ovde, preda mnom.
Nije li hrabro to što ne
odustajem. Nije li slabost to sto i dalje želim, jako, ponovo sve jače. Smela sam
da želim, nespremna da ponovo patim. Koliko je jak stisak tog obruča oko
mene? On guši, ubija, ali i dalje daje, vetar u leđa, obećava sutra, zaklinje
se na večnost. Preklinjem da nestane ovaj zrak nadanja
koji seče. Urezuje nove ožiljke, sluti na nova razočarenja. Oprašta i iznova
greši.
Bože, ako si me osudio na ovakvu
patnju mora da je zaista zaslužujem. Bože, ako si mi podario ovaj neverovatan
osecaj radosti, mora da sam kriva.
Bože, ako kažnjavaš, kazni me, podari mi
ga jos samo jednom, i tako ćeš me najlakše ubiti. Ako daruješ, podari mi zaborav,
i tako češ me izbaviti.
Ako si pak neodlučan, ne radi mi ovo,
suviše dugo traje da bi bilo nadanje, suviše kratko da bi bilo sećanje.
Osećam slabost u grudima, podrhtavam i stremim ka dnu. Ako još samo jednom padnem, čini se, ostaću zauvek dole, u
ponore svog maštanja, u crnilo svog izbora.
Ukleta sećanjem, ponižena nadanjem,
ohrabrena zeljama, i sada evo stojim na dnu. Gledam ka vrhu a kraj se i ne
nazire. Želim da prestanem da želim, i to je jedina svetlost ovde. Odlučna da
napravim još jedan pogrešan potez. Na sreću, znam da nema izbora i time se
tešim. Jer znam da ako prođe, da nije ni postojalo, sigurna da ako se jos jednom vrati, ugušuće me.
Zavijena plaštnom bledila, prošlost je večeras
doživela ko zna koju reinkarnaciju, zaklela se na večnost, a ja sam joj
kumovala sopstvenom nemoći. Dala sam sebi šansu za novo kajanje, ali i za novo
jutro, koje će, znam, početi mozaikom tvog lika. Iz prašine, podižeš se, jači
nego pre, ostavljaš me poraženu i samu, i to je jedino sto imaš da mi
daš-osećaj nemoći nad mislima. Taj osećaj slabosti koji, kao da me čini
najjačom, ironično mi predočava ponovno nadanje i time me proglašava za svog
roba. To je jedina titula koju imam.
Iluzija da nećeš više da se vraćaš, i strepnja da će zaista biti tako, čini me konfuznom. Konfuzija ili ludilo,
pitanja za koja više nemam sluha, postavljam sebi, u zelji da nikad ne dobijem
odgovor.
Ponovo, na kraju jednog ćutanja, za
sobom ostavljaš prazninu, kojoj se po kazni jos jednom vraćam, sa nadom da ce
te iznedriti, baš ta beskrajna tišina, koja odjekuje. Pokupiću ostatke još jednog poraza i čekaću te ovde.
Нема коментара:
Постави коментар